Легенде тамбуре

Најзначајнији композитори који су битно утицали на развој тамбурашке музике, оркестарског звука и саме тамбуре су: др. Јосип Андрић, Бранко Ченејац, Тихомил Видошић, Михајло Вукдраговић, Исидор Хаднађев, Бранко Ракијаш, Антони Лоренц, Јулије Њикош, Макса Попов, Сава Вукосављев, Зоран Мулић, Мирослав Штаткић и други.

Осим композитора, значајну улогу у развоју тамбурашке музике имају диригенти и уметнички руководиоци оркестара: из Суботице Пера Тумбас Хајо, Лазар Малагурски и Стипан Јарамазовић, из Новог Сада  Јаника Балаж, Зденко Обад Шћитароци, Иван Сабо, из Београда Макса Попов, из Шида Драгослав Крсмановић, из Сремске Митровице Миленко Бобић, из Руме Бошко Богичевић, из Футога Жарко Шкорић и Јелене Обад Шћитароци, из Кикинде Фрања Кнежевић, из Панчева Будимир Стојановић и многи други. ©tamburica.org©

Јаника Балаж (Janika Balázs) (рођен 23. децембра 1925. у Лукином Селу код Зрењанина, умро 12. новембра 1988. у Новом Саду), био је познати српски тамбураш и музичар ромског порекла.Рођен је у ромској породици мађарског језика с јаком музикалном традицијом, што му је дало предуслове да и сам постане музичар. Породично име његовог оца било је Рац (Rácz), мађарски стари назив за Србе, али је он преузео мајчино презиме Балаж. Одрастао је у Бечеју где је почео да свира виолину у локалној кафани у својој десетој години. Касније је свирао у музичкој групи "Браћа козаци" у околини Суботице и Хоргоша. Од 1948. до 1951. године радио је за Радио Титоград у Црној Гори, где је усавршио свирање тамбуре.

Од 1951. године радио је за Радио Нови Сад који се те године основао. Ту је радио до краја своје каријере. Био је члан "Великог тамбурашког оркестра". Проводио је своје ноћи свирајући са својим оркестром од осам чланова по новосадским кафанама, нарочито на Петроварадинској тврђави. Током своје каријере одржавао је концерте по читавом свету, укључујући 36 наступа у париској Олимпији. Добијао је више позива да се пресели у САД и Совјетски Савез да ради као учитељ, но никада није хтео да напусти Нови Сад, где је и умро 1988. године.

Јаника је учествовао у више документарних и представних филмова. Песме "Осам тамбураша с Петроварадина" и "Примаши" су посвећене њему. Током своје каријере је радио с многим познатим музичарима, као што су Звонко Богдан и Јулија Бисак.

После његове смрти, град Нови Сад је подигао споменик (скулптор Ласло Силађи), који се налази на једном тргу преко пута Петроварадинске тврђаве преко Дунава.

Сава Вукосављев (рођен је 08. марта 1914. године у ондашњем Океру, односно Змајеву , преминуо 1996.) ,педагог, аранжер, етномузиколог, диригент и композитор. Већ у својој деветој години, учио је да свира тамбуру самицу и понет чаробним звуцима овог народног инструмента настојао је да савлада технику свирања. Поред успешног композиторског и сваког другог рада везаног за музику и тамбуру, напустио нас је нездовољан што није успео да се избори да тамбура као музички инструмент овог поднебља уђе у музичке школе и да се учи равноправно да другим музичким инструментима.

Надајући се томе, Сава Вукосављев је припремио и прилагодио ново издање о тамбури по наставном плану и програму основних школа Војводине и Србије под насловом "Војвођанска тамбура", а објављена је у издању Матице српске у Новом Саду 1990. године.Данас , захвљујући првенствено његовом труду и раду,класа тамбуре уведена је у многим музичким основним и средњим школама.

Сава Вукосављев за свој рад и заслуге добио је многа признања и награде: Орден заслуга за народ са сребрним зрацима;. Орден рада за златним венцем; Искру културе КПЗ Војводине; Златну значку Савеза аматера Србије; Октобарску награду и Повеља града Новог Сада; Повељу Савеза бораца Војводине; Повељу Матице исељеника и друге.

Звонко Богдан (рођен 5. јануара 1942. у Сомбору) је певач традиоционалне војвођанске музике. Поред тога што је познат као певач, он је такође и композитор, сликар, песник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове песме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава... Оне певају о љубави, коњима који слободно јуре, женама...

Звонко Богдан пева оригиналне и традиционалне песме (нарочито оне везане за Буњевце) уз пратњу тамбурашког оркестра. Једна од песама по којој је познат, а коју је сам компоновао је "Еј, салаши на северу Бачке".

    Неке од његових најпознатијих ауторских песама су:

  • Еј, салаши на северу Бачке
  • Већ одавно спремам свог мркова
  • Прошле су многе љубави
  • Говори се да ме вараш
  • Крај језера једна кућа мала
  • Неко сасвим трећи
  • О теби певам најдражи граде
  • Беше један човек
  • Један стари контрабас
  • Не могу се сетит' лета
  • Буњевачко прело
  • Шта ли ради моја љубав
  • Доћи ћу ти ко у старој писми
  • Спушта се ноћ на равни Срем

Исидор Хаднађев (рођен у Старом Бечеју 25. марта 1909, преминуо 1990.) композитор, мелограф, музички педагог, хоровођа и уметнички директор вокалних и инструменталних састава, истакнута је ауторска фигура музичког живота Војводине XX века. Још као дете научио је да свира виолину и тамбуру и често је свирао са оркестрима старијих музичара на жетелачким свечаностима. 1928 год. завршио је Учитељску школу у Сомбору, где је стекао и основно музичко образовање код познатог педагога Антона (Туне) Освалда. Своје музичко усавршавање наставио је у музичкој школи „Станковић“ у Београду 1934. год. и на музичкој академији у Београду (1949 и 1950.) код познатог музичког педагога Академика Михајла Вукдраговића. У периоду између два светска рата Исидор Хаднађев се посебно истакао на пољу хорске музике као хоровођа неколико познатих мешовитих хорова. За свој стваралачки рад на унапређењу развоја хорске музике одликован је 1938. год. Орденом и Дипломом Савезне Јужнословенске певачке жупе у Београду. После рата 1948. год. основао је Музичку школу у Бечеју која је убрзо постала центар културног и музичког живота града, где је пуних 12 година био њен директор. 1950. год. Исидор Хаднађев је први на овим просторима увео тамбуру као редован предмет у наставни програм музичке школе у Бечеју. Најбољи ученици из ове школе су касније постали водећи чланови тамбурашког оркестра Радио Новог Сада, међу којима су најпознатији Чича Сладић и његова браћа, као и чувени Јаника Балаж који је повремено долазио у Музичку школу на часове тамбуре. Посебне заслуге и лични допринос дао је на пољу унапређења тамбуре као народног инструмента учествујући заједно са Савом Вукосављевим и Бранком Ченејцем у изради уџбеника „Школа за тамбуру“ који је издао Савез музичких друштава Србије. 1960. године Исидор Хаднађев је постављен за главног уредника народне музике у РНС. Био је аутор бројних познатих радио емисија и програмских серијала, који су дуже од две деценије представљали окосницу музичког програма РНС. На пољу мелографског рада, прикупио је и забележио преко 650 аутентичних изворних народних песама. Компоновао је и обрадио бројна кола и инструменталне композиције. Посебну пажњу посветио је стварању великог броја сопствених композиција народних песама и сплетова народне музике. За свој дугогодишњи рад на пољу развоја, унапређења и ширењу музичке културе Исидор Хаднађев је добио многобројне награде и признања.